prelepe domace zivotinje -konj

Коњи (лат. Equidae) су разноврсна породица сисара из реда копитара, у којој се налази само један савремен род, Equus, и 41 изумрли род. У ову породицу спадају животиње које се обично називају коњима, магарцима и зебрама. Разграничење појединих врста је још и данас спорно. Домаћи коњ и домаћи магарац, доместификовани облици дивљих коња односно афричких дивљих магараца, и данас имају важну улогу као јахаће и теглеће животиње и распрострањени су у целом свету.Особине[уреди]
Коњи су крупне домаће животиње са великом главом и дугим екстремитетима. Величина и тежина варирају; дужина од главе до репа је између 200 и 350 cm, реп је од 30 до 60 cm, а висина рамена им је од 100 до 160 cm. Крзно им је густо и најчешће кратко, а већина врста има на врату, темену и репу дуже или чак дуге длаке (види грива). Боја крзна већине врста са горње стране је сива или смеђа, а са доње белкасто-сива. Код више врста се могу појавити пруге на раменима и ногама, а све три врсте зебри познате су управо по свом упадљивом црно-бело пругастом крзну.

Глава и зуби коња Глава коња је снажна, упадљиво издужена а највећи део је горња вилица. И међучељусна кост је издужена. Носна кост је дуга и уска, а очне дупље су смештене далеко назад и налази се иза зуба. Чељусни зглоб је смештен високо, а доња чељуст је исто повећана. Очи су смештене бочно на глави, а ушке су им дуге и врло покретљиве.

Коњи имају у свакој половини чељусти по три секутића, обликованих као длето. Очњак по правилу имају само мужјаци, женке га уопште немају, или је врло мали. Иза њих имају празнину, која се назива дијастема. У свакој половини чељусти коњи имају најчешће три преткутњака (четврти је ретко присутан, а кад постоји, увек је први) и три кутњака. Преткутњаци и кутњаци су врло слично грађени и прилагођени су за жвакање тврде хране.

Распрострањеност и животни простор[уреди]
Дивље врсте живе у источним и јужним деловима Африке и у централној Азији.

Током последњих векова подручја настањена коњима битно су се смањила. Све до краја плеистоцена били су распрострањени у великим деловима Евроазије, Африке и у САД. На америчком континенту су из нејасних разлога изумрли пре око 10.000 година. Наслућују се разни разлози, лов новодошлих људи, климатске промене после задњег леденог доба, нека болест или садејство свих ових фактора. И у западној Европи су изумрли вероватно пре око 10.000 година. У северној Африци и западној Азији истребљени су у раздобљу антике. До 20. века одржала се у Ираку и Ирану једна популација азијског полумагарца. У источној Европи, последњи дивљи коњи, тарпани, изумрли су у 19. веку.

Као супротност томе, човек је домаће коње и домаће магарце проширио по целом свету, а у неким земљама данас у природи живе потомци обе врсте, одбегли и подивљали. Велики број подивљалих коња и магараца живе данас у Аустралији, али могу се наћи и у САД и другим земљама.

Коњи дају предност отвореним просторима као што су степе и саване, али и у сувим стаништима полупустиња и пустиња. Једино је европски тарпан био претежно становник шума.

Начин живота[уреди]
Социјално понашање[уреди]
Иако се коњи могу срести како пасу и по дану, то су ипак животиње активне претежно у сумрак и ноћу. Код неких врста, као на пример код гревијевих зебри и афричких дивљих магараца, мужјаци запоседају „своју“ територију за парење који може бити и већи од 10 km², што је највећа позната територија код свих биљоједа. Иако се неке животиње окупљају у групе, код ових животиња нема трајних веза међу одраслима. Код неких врста, (као, нпр. пшевалскијев коњ, брдске и степске зебре) мужјаци бдију над крдом које предводи женка. У том случају може доћи до окупљања већих крда са утврђеном хијерархијом. Споразумевају се са другим јединкама гестовима, начином како држе уши, чељуст и реп, али и гласом.

Храна Коњи су прави биљоједи, и једу пре свега траву, а понекад, у различитој количини лишће и друге делове биљака. Већина врста пије воду сваки дан, иако могу издржати без воде и дуже време.Непријатељи[уреди]
Коњи имају читав низ природних непријатеља, што су пре свега звери као што су хијене, вукови, дивљи пси и велике мачке. Као већина копитара, и коњи имају врло изражен нагон за бегом. Тело коња грађено је за брзо и устрајно трчање, па они увек покушавају, ако је то икако могуће, побећи. Ипак, притерани у ћошак, коњи могу својим копитима и угризом нападачима нанети озбиљне и болне повреде.

Размножавање[уреди]
Скотност код коња траје између 330 и 410 дана, најдуже код гревијевих зебри, најкраће код домаћих коња. На свет долази у правилу само једно младунче. Оно је релативно тешко (достиже између 9 и 13% тежине мајке) и врло развијено, тако да већ који сат након доласка на свет може следити мајку. Након 0,5 и 1,5 година младунче престаје сисати. Полна зрелост наступа у доби од три до шест година, при чему се мужјаци, због социјалне структуре, могу размножавати у каснијој доби од женки. У природи је најдужи животни век коња око 40 година, док домаћи коњи могу доживети скоро 60 година.

Еволуција коња Најближи сродници коња су тапири и носорози, и заједно чине ред копитара (Perissodactyla). Тапири и носорози су међусобно ближи сродници. Из тог разлога се породица коња понекад, заједно с изумрлим прецима сврстава у засебан подред Hippomorpha. Прва врста у линији коња, Eohippus („коњ праскозорја“), била је величине мањег пса, на предњим стопалима је имала 4 прста, а на задњим 3. Живела је пре 60 милиона година.

Folder: Zivotinje,ptice

Uploaded: May 12, 2016

Views: 91

Likes: 23

Downloads: 0

Tags: domace zivotinje, konji

Like
Share
Download
published 1 year ago
suzi
Follow


7 Comments
istanes4

istanes4

posted 1 year ago

Like :)

yupiter

yupiter

posted 1 year ago

(^_^) 👍Ⓛⓘⓚⓔ✿Y☆

mima54

mima54

posted 1 year ago

¸.•´*¸.•`* LIKE¸.•*´¨¸.•*¨*

zucabrate

zucabrate

posted 1 year ago

Like

selena_k

selena_k

posted 1 year ago

Like

andreyrostov

andreyrostov

posted 1 year ago

Like

pictureorfuture837

pictureorfuture837

posted 1 year ago

likr