Banatska rvnica -Banat

Банат је географски регион, административно подељен између Србије, Румуније и Мађарске. Историјска престоница Баната је Темишвар, који се данас налази у Румунији. Српски део Баната је углавном лоциран у Аутономној Покрајини Војводини, док мали југозападни део Баната (познат као Панчевачки рит) административно припада Београдској општини Палилула. На територији Војводине, Банат је административно подељен на три округа: Севернобанатски, Средњобанатски и Јужнобанатски. Највећи град српског Баната је Зрењанин.Банат је добио име по владарској титули „бан“, односно по историјској покрајини названој Тамишки Банат.Српски Банат[уреди]
У Србији, географско подручје Баната је подељено између 4 округа:

Севернобанатски округ, обухвата град Кикинда, Чока, Нови Кнежевац, Кањижа, Сента и Ада, с тим да се три последње општине географски не налазе у Банату, већ у Бачкој.
Средњобанатски округ, обухвата град Зрењанин и општине Нови Бечеј, Нова Црња, Житиште и Сечањ.
Јужнобанатски округ, обухвата градове Панчево и Вршац и општине Опово, Ковин, Ковачица, Алибунар, Бела Црква и Пландиште.
Округ Града Београда, у чијем се саставу налази Општина Палилула, која обухвата југозападни део српског Баната.
Српски Банат је већим делом у саставу Војводине, а ограничен је токовима Тисе на западу, Дунава на југу, српско-мађарске границе на северу и српско-румунске на истоку. Рељеф Баната је монотон изузев неколико морфолошких целина:

1. Вршачке планине (641 м.н.в.), укључују Гудурички врх, највишу коту Војводине.

2. Белоцркванска котлина, налази се јужно од Вршца и формирана је крајем неогена.

3. Источнобанатска утолеглица, пружа се северно од Вршца, све до Темишвара, представља плитку потолину спуштену дуж раседа на чијим су се вишим странама почели формирати први пешчани акомулативни облици, претеча је данашње Делиблатске пешчаре.

4. Делиблатска (Велика) пешчара, представља једну од највећих европских пешчаних акомулација. Акомулација песка почела је у време млађе ришке глацијације, након ишчезавања Панонског мора (у то време језера) и успостављања тока Дунава у низији. Изглед пешчаре није ни налик пустињским пејсажима како их иначе неупућени замишљају. Пешчара је култивисана, пошумљена, те јој је песак умртвљен како га не би ветар разносио и на тај начин мењао рељеф. Банатска пешчара се налази у југоисточном Банату, протеже се од југоистока ка северозападу скоро 60 км, а омеђена је са равни Дунава на југоистоку и Тамиша на северозападу, као и насељима Делиблато, Мраморак, Дубовац и Алибунар. Надморске висине пешчаре варирају између 120 и 240 м.н.в., површине је око 300 км квадратних. Пешчара у ужем смислу има дужину од 38 км и ширину од 11 км.

5. Банатска лесна зараван, опкољава Банатску пешчару и представља акомулацију лесне прашине, ситнијег и финијег материјала од песка, који је услед мање тежине, ношен даље од песка пешчаре и таложен тамо где је слабила транспортна моћ ветра.

Румунски Банат[уреди]
Географско подручје румунског Баната административно је подељено између жупанија Тамиш, Караш-Северин, Арад и Мехединци.

Мађарски Банат[уреди]
Мађарски део Баната административно припада жупанији Чонград.

Клима[уреди]
Банат се одликује панонском степско-континенталном климом. Јужни Банат је топлији од северне половине овог краја. Температуре премашују 40 °C, док у Банатској пешчари достижу чак и 60 °C због загревања песка. У југоисточном Банату пада годишње око 700 mm талога, а у северозападном Банату нешто мање (600-670 mm).Пешчара прима највише талога (око 550 mm годишње), те је сува. У летњој половини године у Банату дувају северозападни и западни ветрови, а зими југоисточни ветар. Кошава је најчешћи и најјачи ветар и највише се осећа у јужном делу регије, између Дунава и Тамиша.[1]

Воде[уреди]
С обзиром на ниско и недисецирано земљиште, у Банату се јавља релативно већи број водотока. Поред Дунава и Тисе, највеће банатске реке су: Тамиш, Златица, Караш и Нера.

Тамиш[уреди]
Дугачак је 440 km, и извире у Румунији, а у нашу земљу улази код Јаше Томића. На делу који пролази кроз нашу земљу дужина му износи 123 km. Тамиш јаче меандрира и разлива се. У Дунав утиче на неколико места под разним именима. Регулисан је и испред ушћа у Дунав је плован. Овај ток пресеца лесне наслаге Тамишког лесног платоа, изградио је долинску раван, силази у алувијалну раван Дунава код Баранде и до ушћа тече поред одсека лесне терасе. Кроз Банат протиче и доња Брзава (168 km), лева притока Тамиша. Брзава утиче у Тамиш код Ботоша и каналисана је.

Бегеј[уреди]
Дугачак је 254 km и лева је притока Тисе, у коју се улива код Титела. Бегеј извире у Румунији, у Банатским планинама. Услед малих падова и јако колебљивог водостаја, Бегеј се раније јаче разливао по банатској равници. Стога је поред природног тока (Старог Бегеја) изграђен канал (Нови Бегеј) дужине 114 km. Он се пружа до Темишвара, а дужина у нашој земљи му износи 75 km. Крај Бегејског канала лежи највећи град Баната - Зрењанин. Бегеј је до Зрењанина усекао корито у лесној тераси, а низводно од овог града до ушћа користи старо корито Тисе. Бегеј даје Тиси просечно 50 m3 воде у секунди.

Златица[уреди]
Дугачка је 117 km и долази из Румуније као Аранка, а у Тису утиче код Аде и Падеја.

Караш[уреди]
Само доњим током тече кроз крајњи југоисточни део Баната, и, према Раму, утиче у Дунав. Још краћу дужину на нашој територији има Нера, која је гранична река према Румунији у дужини од 27 km. Обе реке извиру у Румунији.

Језера[уреди]
Некада је у Банату постојало много језера, бара и мочвара који су исушени мелиорацијама изведеним крајем 18. века и почетком 19. века. Већих језера има само јужно од Зрењанина. Она су претворена у рибњаке. Постоји неколико речних језера поред Тисе и Дунава. Рибњаци Ечке обухватају неколико већих и више мањих језера, међу којима је највеће Бело језеро. Код Русанде налази се блатно језеро Русанда (1,2 km2) дубоко само 0,5 до 1,5 m, дугачко 4 km са дном покривеним муљем дебљине 1 m. Вађењем шљунка на неколико места у Банату створена су већа удубљења у којима су изданске воде образовале вештачка језера. Код Вршца се налази више оваквих вештачких језера. Вршачко језеро је дугачко 900 m, широко око 300 m и дубоко 6 m. Код Беле Цркве налази се мало вештачко језеро у некадашњој шљункари.

Северно од Банатске пешчаре простире се велика Алибунарска мочвара. После већих киша, нарочито када порасте ниво у Тамишу и зајази отицање Моравице, цела мочвара бива поплављена.[1]

Историја[уреди]
Рана историја[уреди]
Индоевропски народи населили су територију данашњег Баната у три миграциона таласа који се датирају у 4200., 3300. и 2800. годину пре нове ере. Пре римског освајања у другом веку нове ере, територију данашњег Баната су насељавали индо-европски народи трачког (Агатирзи, Гети, Дачани) и келтског (Боји, Ерависци) порекла. Трачки народи се помињу у Банату од шестог века пре нове ере, а Келти од трећег века пре нове ере. Средином првог века пре нове ере, дошло је до велике битке између Келта и Дачана, које је предводио Буребиста. Битка се одиграла на доњој Тиси, а поражени Келти су, после битке, напустили ове крајеве. По трачким Дачанима названа је каснија римска провинција Дакија.

У другом веку нове ере, Банат освајају Римљани и регион постаје саставни део римске провинције Дакије. У трећем веку, германски Готи и ирански Сармати истерују Римљане са територије Баната и насељавају се на том подручју. Од сарматских племена која су становала на овом подручју, познати су Јазиги, Роксолани и Лимигани. Око 370. године, Готи су покорили Јазиге, којима се касније, у време хунског освајања, губи сваки траг.

Пошто су 375. године упали у Европу, Хуни освајају готску државу и заузимају Банат, стављајући под своју власт племена Гота и Сармата. Спасавајући се пред Хунима, један део Гота, до тада насељених по северном Банату, пробио се преко Дунава и населио у Тракији. После смрти хунског вође Атиле, антихунска коалиција германских народа предвођена Гепидима и њиховим краљем Ардорихом, у одлучујућој бици на реци Недао у јужном Банату срушила је моћ хунске државе. Преживели хунски ратници нашли су тада спас у бекству према обалама Црног мора. После победе над Хунима, Гепиди на овом подручју успостављају своју државу која је у почетку обухватала Банат и Трансилванију, а касније такође Бачку и Срем.

557. године, у Панонској низији се појављују Авари, који су у савезу са Лангобардима поразили Гепиде. У 8. веку се помиње аварски племић Бута-ул, који влада Банатом и Бачком. 796. године, Франци наносе коначан пораз Аварима, када је Пипин, син франачког владара Карла Великог, продро до аварске престонице на Тиси и успео да савлада отпор Авара и заплени непроцењиво аварско благо, које су они довлачили са својих пљачкашких похода.Досељавање Словена[уреди]
Словенска племена су населила територију данашњег Баната током 6. и 7. века, пре преласка Дунава и Саве и насељавања на Балканско полуострво (Словени се на територији Баната први пут појављују у 4. веку, док се прва масовнија насељавања дешавају почетком 6. века). Преци ових Словена првобитно су живели негде између Хуна и Гепида, а после пада гепидске државе, кренули су са Аварима према западу и југу. Међу овом словенском масом налазили су се у највећем броју преци данашњих Срба, који су, користећи слабост Византије, до 8. века постепено населили Балканско полуострво. На подручју данашњег Баната живела су Словенска племена Бодрићи (Бодричи), Северани, Браничевци и Тимочани.

У 9. веку, после пропасти Авара, јављају се и први облици словенске државности на овом подручју. Прве словенске државе које су управљале територијом данашњег Баната биле су Бугарско царство и Велика Моравска. По запису Мађарске историјске хронике Геста Хунгарорум (Gesta Hungarorum), за време бугарске управе (9. век), територијом Баната је владао бугарски војвода Глад, који је био вазал бугарског цара Симеона. Гладов потомак је био банатски војвода Ахтум, последњи владар који се супротставио успостављању непосредне власти Угарског краљевства у 11. веку. Ахтум је био православни хришћанин.Оснивањем Краљевине Угарске, Банат око 1028. године, потпада под угарску власт. Становништво средњовековне Угарске било је етнички мешовито и укључивало је : Кезуне,Мађаре, Словене, Кумане, Сасе, Секеље, Јасе, Влахе, итд. Мађари су у почетку чинили владајући слој угарског друштва, док су кметови били углавном Словени. У тринаестом веку, на подручју данашњег Баната налазиле су се следеће угарске жупаније: ковинска, крашовска, тамишка и чанадска.

Иако су Срби на територији Баната били део староседелачког словенског становништва, већи број Срба почиње да се насељава на ово подручје почевши од четрнаестог века. Непосредно пред отоманско освајање ових простора, Срби су чинили знатан део становништва данашњег Баната. У првој половини петнаестог века, неки градови и места на територији данашњег Баната били су у поседу српских деспота Стефана Лазаревића и Ђурђа Бранковића. У поседу Стефана Лазаревића била су места Бечеј (данас Нови Бечеј) и Велики Бечкерек (данас Зрењанин). Ова места су такође била у поседу Ђурђа Бранковића, који је, поред наведених градова, у поседу имао и места Перлек, Арач, Вршац, итд.

Срби су као већинско становништво у Банату били активни чинилац у унутрашњим дешавањима Угарске краљевине. Њихово примање хришћанства започиње у 10. веку крштењем војводе Ахтума по грчко-византијском обреду, а већ у наредном веку јављају се први отпори и буне против покушаја латинизације. Масовнија насељавања Срба са југа у ове крајеве почела су још у време краља Лудовика I (1356. године), а наставила се после битке на Косову и у време владавине деспота Стефана Лазаревића и Ђурђа Бранковића, као и после пада Смедерева (1459. године). Као последица турских освајања, мађарски етнички елемент брзо је ишчезао са подручја Баната, а на њихово место населили су се Срби. Присуство већинског српског становништва на овом подручју, разлог су што се у многим историјским изворима и мапама насталим између петнаестог и осамнаестог века територија данашњег Баната помиње под именом Расција (Рашка, Србија) и Мала Рашка (Мала Србија).

Цар Јован Ненад Убрзо после Мохачке битке (1526. године) и војног пораза који је Угарској нанело Османско царство, на историјску сцену излази самозвани српски цар, Јован Ненад. Уз помоћ војске првобитно састављене од српских плаћеника, Јован Ненад успоставља своју власт у Бачкој, северном Банату и делу Срема и ствара једну пролазну независну државу, чији је главни град била Суботица.

На врхунцу моћи, Јован Ненад се у Суботици крунисао за српског цара. Ова српска држава била је кратког века. Угарски племићи су се удружили против Јована Ненада и поразили његову војску у лето 1527. године, а цар Јован Ненад је убијен. Током времена, цар Јован Ненад је постао легендарна фигура за Србе. Многи историчари га сматрају зачетником данашње Војводине, а у Суботици му је подигнут споменик са натписом: „Твоја је мисао победила“ (ово се тумачи као мисао српске самосталности у данашњој Војводини у односу на Угарску/Мађарску). После пропасти цареве државе, Бачка и делови Баната којима је управљао долазе за кратко време поново под угарску управу, да би убрзо дошли под директну отоманску управу.

Отоманска управа Од 1552. до 1717. године, Банат је био под отоманском влашћу као Темишварски вилајет (Темишварска покрајина), подељен на санџаке, а санџаци на нахије. Банат је у име Отоманске империје освојио муслимански Србин Мехмед паша Соколовић, а у његовој војсци било је тада 8.000 јаничара и 100.000 акинџија, међу којима и 20.000 Срба. Уочи похода, Мехмед паша Соколовић је издао проглас Србима у Банату, написан ћирилицом на српском језику, којим је Србима обећао повластице, знатна ослобођења од намета и пореза и пуну заштиту имовине и живота.

Око половине 16. века западни (равни) Банат био је етнички доминантно српски, а источни (планински) Банат доминантно румунски. Срби су претежно живели у селима, док је градове настањивало етнички и верски мешовито становништво, које је укључивало Србе, муслимане (Турци, исламизовани Срби,Арапи),Роме, Грке, Цинцаре, Јевреје, итд. Бечкерек (данашњи Зрењанин) био је тада једно од најзначајнијих насеља у Банату, а због заслуга које су му локални бечкеречки Срби учинили приликом освајања Баната, Мехмед паша Соколовић претворио је овај град у своју задужбину (вакуф), а његове становнике ослободио од свих војних намета.

После обнове Пећке патријаршије 1557. године, које је издејствовао Мехмед паша Соколовић, православни Срби са подручја Баната дошли су под њену јурисдикцију, а поглавар патријаршије имао је тада титулу „патријарха Срба, Бугара, поморских и северних страна“. Из тога доба на територији Баната су познате српске епископије: липовска, вршачка, бечкеречка и темишварска.

У другој половини 16. века, источни део Баната је, за кратко време, био под управом вазалне отоманске кнежевине Трансилваније, која је на овом подручју организовала административну покрајину познату као Лугошки и карансебешки Банат.

Срби у Банату су, под вођством великобечкеречког владике Тодора, подигли велики устанак против турске власти 1594. године, а царевина им се осветила спаљивањем моштију Светог Саве – највеће српске реликвије, коју су поштовали чак и муслимани српског порекла. Устанак се се несрећно завршио, а владика бива ухваћен и жив одран од стране Турака. Ово је био један од највећих устанака у српској историји, а свакако највећи пре Првог српског устанка који је предводио Карађорђе.Хабсбуршка управа.Пошто је Хабзбуршка монархија избацила Турке из Баната, војно их поразивши, успостављен је Пожаревачки мир (1718. године), према којем Банат постаје посед Хабсбуршке монархије. Банат је тада уређен као посебна војничка провинција под именом Тамишког Баната, те је подељен на 11 округа. 1751. године, Марија Терезија изузима 8 (северних) округа из надлежности војних власти, те уводи цивилну администрацију, док је од остала 3 (јужна) округа, касније (1768—1773. године) успоставила банатску војну границу. Покрајина Тамишки Банат је укинута 1778. године. а њена територија је прикључена Угарској (у то време хабсбуршкој провинцији). Јужни делови Баната остају у саставу војне границе све до њеног укидања 1873. године.

После развојачења поморишке и потиске границе, многи Срби са тих простора су се преселили у Банат и насељени су у места поред Тисе. Приликом стварања банатске војне границе, у њен састав нису ушли северни делови данашњег Баната, а Срби су због тога били незадовољни. Да би стишала незадовољство Срба, који нису ушли у састав границе формирала је Марија Терезија 1774. године Великокикиндски привилеговани диштрикт са седиштем у Великој Кикинди, а диштрикт се састојао од 10 општина: Велика Кикинда, Мала Кикинда, Карлово, Кумане, Караш, Обилићево (Јосефово), Српски Крстур, Врањево, Меленци и Мокрин. Овај диштрикт је постојао све до 1876. године. У то доба у Банату се већ спроводила снажна колонизација Немаца. Поред Немаца, на подручје Баната се, затим, досељавају и Мађари, Словаци, Хрвати и други. Због међусобног мешања Срба и Румуна, простори средњег Баната, који су до тада били мешовитог српско-румунског карактера, добијају претежан румунски карактер.

За време аустријске управе, Срби са подручја Војводине и Баната су остварили црквену самосталност у оквиру Карловачке митрополије, која је 1848. године уздигнута у ранг патријаршије. Јурисдикција митрополије је захватала подручје од Јадранског мора до Буковине и од Дунава и Саве до Горње Угарске, а карловачки митрополит је имао црквену власт над православним Србима, Румунима, Грцима и Цинцарима, који су живели у границама Хабсбуршке монархије.

Током 1848—1849. године, западни део Баната био је у саставу Српске Војводине, а градови Велики Бечкерек и Темишвар су једно време служили као престонице Српске Војводине.

У новембру 1849. године, створена је нова аустријска покрајина „Војводство Србија и Тамишки Банат“, која је, поред делова Бачке и Срема, заузимала и већи део Баната (изузимајући војну границу). Главни град покрајине је био Темишвар. Ова покрајина је укинута 1860. године, затим је 1873. године развојачена банатска војна граница, а 1876. године је престао да постоји Великокикиндски привилеговани диштрикт, те је читав Банат подељен на три жупаније: торонталску, тамишку и крашовску и подређен је централној државној угарској управи. Од Аустроугарске нагодбе (1867. године), Угарска почиње да спроводи снажну колонизацију Мађара у Банат.Јужнословенске државе После пропасти Аустроугарске, у Банату је 31. октобра 1918. године проглашена краткотрајна Банатска република (трајала је неколико дана) са седиштем у Темишвару. Овом акцијом су руководили локални Немци и Мађари, а република је расформирана када је, почетком новембра 1918. године, српска војс

Folder: PRIRODA

Uploaded: May 24, 2016

Views: 154

Likes: 37

Downloads: 3

Tags: banatska, ravnica-Banat

Like
Share
Download
published 1 year ago
suzi
Follow


6 Comments
selena_k

selena_k

posted 1 year ago

Like

yupiter

yupiter

posted 1 year ago

► ☼ (^_^) 👍ⓚⓔⓁⓘ✿Y☆24

yupiter

yupiter

posted 1 year ago

► ☼ (^_^) 👍ⓚⓔⓁⓘ✿Y☆24

aleksandarmk

aleksandarmk

posted 1 year ago

:) :) :)

aleksandartasevsky

aleksandartasevsky

posted 1 year ago

Like.

brankatasevsky

brankatasevsky

posted 1 year ago

:))